U kojim situacijama prečice ne rade

precice-ne-rade tatjana mamula
This post is also available in:

Iako sam veliki zagovornik prečica kad nešto treba da se uradi brže, jednostavnije, efikasnije, i bolje, postoje mnoge situacije kada prečice ne rade. Tokom mog iskustva, shvatio sam da postoje određene stvari koje su sastavni deo celine i koje se ne mogu preskakati. Često sam kao mlađi bio u situaciji da me pokušaji da preskočim određene korake koje sam smatrao dosadnim, koštaju mnogo više vremena, truda i energije, nego da sam u samom početku odvojio vreme za tu stvar.

Navešću Vam jedan primer. Pre par godina, odlučio sam da se pripremam za polumaraton. U principu sam pratio plan pripreme, ali sam fokus usmerio na kilometražu koju sam prelazio. Bio mi je bitan rezultat, pa sam potpuno zanemario istezanje kao nešto dosadno i za mene tada, sasvim nebitno. Iz nedelje u nedelju sam podizao pređenu kilometražu, i baš te nedelje, kada sam napravio izvrstan napredak što se tiče broja kilometara, otišao sam pod tuš i završio sa spazmom mišića u leđnom delu. Zbog ovog grča u mišićima, morao sam da napravim pauzu od tri nedelje, jer mi je toliko bilo potrebno da mogu neometano da pomeram kičmu. Ne samo da me je to sprečilo da učestvujem u polumaratonu, već me je omelo i u normalnom funkcionisanju.

Postoji još jedna situacija u kojoj sam na veoma plastičan način shvatio da prečica nije rešenje. Elem, u jednom periodu moga života došao sam do tačke kada sam shvatio da imam određen broj kilograma više nego što mi odgovara. Ne znam kada se i kako to nakupilo, ali sam nekako morao da prihvatim tu činjenicu. Pošto sam oduvek voleo da improvizujem, pronalazio sam neke ekstravagantne dijete, a naročito sam bio zainteresovan za one koji bi mi za kratko vreme donosile najveći rezultat. Naravno da sam se već informisao o svemu – broju kalorija, koju namirnicu u koje vreme organizam najbolje vari, šta se sa čim slaže, koje namirnice ubrzavaju metabolizam i tome slično. Čak sam izbegavao i određene vrste namirnica poput ugljenih hidrata, pa i neke pojedinačne namirnice koje sam voleo, kao na primer banane. I zaista, uspevao sam, na zaprepašćenje moje okoline, da u ekstremno kratkim rokovima skinem veliki broj kilograma. Međutim, nakon svake od tih mojih improvizovanih dijeta, kilogrami su se vraćali, a ja sam nakon godinu – dve praktikovanja i isprobavanja različitih načina mršavljenja postajao sve deblji i deblji. Moj konačni saldo bio je poražavajući. Na prethodno stanje, za dve godine dodao sam još novih deset kilograma. E, onda sam odlučio da zaista nešto promenim i obratio se onima koji to najbolje znaju. Od tima stručnjaka sam saznao da se kod mršavljenja ne radi samo o broju kilograma. Polako sam počeo da shvatam da je mršavljenje proces koji ne uključuje samo telo već i psihu. Nisu obećavali brze rezultate. Naprotiv. Obećali su dug i naporan put, koji prolazi kroz određene faze, ali da ukoliko se pridržavam dogovorenog programa, kilogrami se ne vraćaju.

Tako i bi. Prošao sam sve faze, kako su mi rekli, i došao do željene linije. Kilogrami se nisu vratili, a znam sigurno da se ni u budućnosti neće vratiti. To znanje koje sam dobio, nisam nikako mogao steći korišćenjem prečica. Ovo iskustvo naučilo me je da se veliki broj problema ne može rešiti bavljenjem njima na površini. Tamo gde se nalazi rešenje, često su prisutni veliki otpori da se neka ustaljena situacija promeni. U mom slučaju, želeo sam da na nivou tela rešim problem. Ali, stručnjaci koji su mi pomogli na ovom putu naučili su me da moram da siđem dublje. Da je neophodno da nekako otkrijem zašto i kako sam završio sa viškom kilograma. Naučili su me da posmatram organizam kao celinu i uočim veze između misli, emocija i tela. Odatle sam stekao naviku da svakom problemu pristupam kao delu veće celine. Od tog momenta, moj pristup problemima prestao je da bude linearan. Sada pokušavam da svaku situaciju osmotrim iz više uglova. Posmatranje problema u kontekstu veće celine i uočavanje veza između pojedinačnih delova pomaže mi da sagledam rešenje koje je najoptimalnije za tu situaciju i koje ne remeti funkcionisanje celine. Na taj način sam siguran da se rešavanjem jednog problema neće stvoriti neke druge poteškoće.

I treća stvar sa kojom bih se složio kada su u pitanju stvari koje se ne mogu ubrzati, preskočiti niti na neki drugi način zaobići jeste vreme koje je neophodno uložiti kako bi se ovladalo određenom veštinom u profesionalnom smislu.

majstor-tatjana mamula

Prema Malkolmu Gledvelu, ono što čini bitnu razliku između profesionalca i amatera nije samo talenat, već i broj sati vežbanja određene veštine. Naime, u svojoj knjizi Natprosečni, Malkolm Gledvel, novinar i bestseler autor, tvrdi i to na osnovu mnogobrojnih primera natprosečnih i genijalnih ljudi, da ono što izdvaja natprosečnog pojedinca od običnog nije samo njegov jedinstven talenat, već 10.000 sati vežbanja određene aktivnosti ili delatnosti. Postoje i neke druge stavke koje on smatra važnim, ali ovih 10.000 sati je neophodno kako bi se ovladalo nekom specifičnom veštinom na profesionalnom nivou. Po njemu, razlika između virtuoza na violini i učitelja violine nije toliko u talentu koliko u uloženim satima vežbanja. To znači da je za savladavanje bilo koje veštine na profesionalnom nivou potrebno mnogo strpljenja, posvećenosti, truda, uspona i padova. Upravo ova kombinacija je ključ bez koga ne bi bilo iskakanja iz proseka niti originalnih ideja i dela.

Možda bih prednost dao upravo padovima, kao nezaobilaznom sastojku, o čemu ću vam nešto više reći sledeći put.

Za sada, samo bih spomenuo veštinu međuljudskih odnosa, koja se u menadžmentu smatra veoma bitnom. Ne znam da li sam došao do Gledvelovih 10.000 sati niti koliko sam blizu, ali za 7 godina na poziciji menadžera znam da sam daleko uspešniji u odnosima sa ljudima, da mi veštine komunikacije mnogo više pomažu da moj tim i ja dođemo do rešenja i da konflikte znatno lakše rešavamo, nego što je to bio slučaj ranije. Ono što mi je nekad izgledalo kao nepremostiva prepreka, sada rešavam na svakodnevnom nivou, ponekad gotovo rutinski. Ne smatram da je neki poseban talenat doveo do toga, već sam potpuno siguran da je rad i svakodnevna vežba doprinela kako boljim odnosima u timu, tako i značajno boljim rezultatima. Ali, o tom putu učenja, kao i o usponima i padovima koji su sve to pratili, više u sledećem susretu.

Viktor
Menadžer iz Novog Sada

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *